Čačanski “plemići”
Distinkicija je zapravo diferenciranje, povlačenje garnica prema drugima, ali u svoju korist. Ona je način da se svojoj društvenoj grupi dodeli superiornost. Kroz ukus (sposobnost odabira distinktivnih znakova i razlikovanja na osnovu „značajnih razlika”), stil života, manire govora i ponašanja, akteri se sami klasifikuju. Ukus se ogleda u nisu izbora koji su pre svega simbolične i kulturne prirode, tako da je naš društveni status određen onim što preferiramo, ali i onim što nam se dopada (Pjer Burdije).
Gordost zbog građanskog statusa bila je i ostala veoma izražena kod Čačana. Sebe su smatrali elitom u odnosu na „seosko more“ iz koga su izrasli. Sve do polovine 20. veka Čačani su se međusobno oslovljavali sa „plemiću“, što je trebalo da ih u sopstvenim očima prikaže kao nekakvu aristrokratiju. „I Čačak ima svoje ’plemiće’. Ti ’plemići’ nisu vitezovi […] To su naši domorodci – Čačani, bostandžije, pekari, zaponjaši, kelneri, đaci, ciganmalci, palilulci, svršeni i nesvršeni intelektualci, eksperti za eksport i eksperti za inport. […] Dakle, svi oni koji su okusili prvi majčin zalogaj na zemlji Čačka, a kasnije popili malo moravske vode ili čačansku šljivovicu.“
Stranci su zapažali da u Čačku žive strasni ljudi, ali kada im planovi ne bi išli kako su zamislili, onda su se odavali alkoholu, kocki i preteranom pušenju: „[..] ili u razvijanju nekog samodopadljivog ’mangupstva’, ’frajerstva’[…] Mnogo piju i rakiju, i vina, i piva! Zaista mnogo piju. Gore od toga uče i decu da piju!“ Kao rođeni Čačani, i autohtono varoško stanovništvo, i čačanski Romi su zahtevali da ih okolina smatra kao „plemiće“. Posle 1945. godine gotovo svi Čačani starosedeoci u javnim raspravama uznosito nazivaju sebe „plemićima“, tražeći u javnosti veće uvažavanje i preimućstvo, iako su gotovo u potpunosti potekli iz sirotinjskih gradskih familija.
Varošani su imali svoje kafane gde su redovno izlazili i posle Drugog svetskog rata. Stanovnici grada nisu povoljno gledali na pridošlice sa sela i njihovo prisutvo u kafanama i restoranima, prostorima za privatnu zabavu građana okrenutim modernim uživanjima: „Džez je svirao velikom broju onih koji su nosili do pre nekoliko godina opanke na nogama i dolazili u Čačak samo petkom na beli somun sa paprikašom.“ Omladina sa sela je dolazila u Čačak i šetala po korzou sa rođenim varošanima „plemićima“, što je ranije bilo nezamislivo: „Pojam dojučerašnjeg suseda−seljaka ne postoji. On je sada drugačije obojen, on je ravnopravan građanin, građanski sa građaninom ’plemićem’.“ Podele su opstajale, pa je i početkom sedamdesetih na korzou seljacima bilo „dozvoljeno“ da šetaju samo sa jedne strane ulice, bez mešanja sa građanima.
Piše: dr Miloš Timotijević, naučni saradnik i muzejski savetnik Narodnog muzeja Čačak
Izvor: Милош Тимотијевић, „Град у унутрашњости: облици, простори и границе приватног и јавног у 20. веку”, Приватни живот код Срба у двадесетом веку (ур. Милан Ристовић), Београд, 2007, стр. 579-611.