Kako smo se “plažirali”?!: Javnost i modernizacija svakodnevnog života građana i građanki Šapca (1918-1941) II deo
I pored svih kritika iznetih na račun „današnjice“ za koju ni važni kreatori javnog mnjenja nisu bili sasvim sigurni na koju stranu treba da krene, „novo vreme“ se zahuktavalo i na svakom koraku ostavljalo trag o promenama koje će u decenijama koje su dolazile biti podvrgnute novim (re)interpretacijama. U novom/starom Šapcu je zaista malo toga bilo isto a pogled pre svega „tržišta“ jasno je bio uperen na jednu stranu sveta – onu koja je u godinama saniranja teških posledica rata nudila više sjaja i lične slobode. Kada je 1922. godine, nakon dužeg vremenskog intervala, nastavio da izlazi, Šabački glasnik je jasno stavio do znanja svojim čitaocima da „oglašavanje ili reklamiranje u celom svetu igra vrlo veliku ulogu u svim granama javnog života“. Zhavaljujući „poplavi“ oglasa u lokalnim listovima, danas je moguće bar delimično suditi o „zahtevima“ novog društva. Iz oglasa za različite krojačke radnje saznajemo da je u godinama između dva svetska rata bilo moderno pratiti „parisku modu“. „Pariskoj modi“ nije odolevala ni Krojačka radnja Dimitrija Diše Stonića i Druga koja je nudila izradu najmodernijih muških i ženskih odela, i to: Kostum tailleur, Robes Mamteaux, Copes, Raglaus, Radengotes za čiju izradu je garantovala dugogodišnjom praksom koju su majstori sticali „u Parizu i drugim evropskim gradovima“. Odela izrađena od najnovijih i najmodernijih štofova engleske, nemačke i italijanske proizvodnje, mogla su se sašiti u Krojačkoj radnji Joviše Stanišića „po najnovijem kroju pariske mode“. Za aktuelnim trendovima nisu zaostajali ni Radnja Milivoja Miće Jovanovića, Stovarište galanterijske robe Antonića i Stančetića, Manufakturno-platnarska i galanterijska trgovina Stevana J. Stančetića, Drogerija Paje K. Kurtovića u kojoj su se pored brojnih krema za negu lica domaće proizvodnje mogli kupiti i „francuski kremovi“. U Drogeriji Paje K. Kurtovića se moglo kupiti više vrsta pasta za zube kao i šampona za kosu, različite vrste pudera, rumenila, farbi za kosu, mirisa, kolonjskih voda, pribora za manikir, brijanje ali i alkoholnih pića poput: ruma, konjaka, likera, brendija, francuskih vina, mineralnih voda i kako praha za decu. Dobro snabdevene radnje poput Radnje Svete Stefanovića nudile su: žute i crvene pomorandže, zejtin Nica za salatu i kafe marke: Cajlin, Portariko, Dolipo i Perle. Šapčani su već tada počeli da pridaju značaj robnim markama poput: Singera, Forda, Mišelina, Palmoliva, Kodaka itd. Na osnovu pisanja štampe može se zaključiti da Šapčani i Šapčanke tih godina nisu propuštali veoma popularne igranke Sportskog kluba Mačva, dočeke Novih godina u restoranu Pariz, provod ali i različita dešavanja poput predstava umetničke grupe Skomoroh, u to vreme poznate po izvođenju vodvilja Tatice daj cigaretu i Engleske feministkinje, izvođenih u baštama hotela poput: Jugoslavije, Granda i Bristola. Omiljene su bile posete cirkuskim predstavama zahvaljujući ekspanziji i ogromnoj popularnosti cirkusa koji su sa sobom dovodili divlje životinje kakve se nisu mogle videti u našem podneblju.
Interesantno je da je masovno pisanje o pojavama koje su se dovodile u vezu sa „drugim“ tj. „evropskim“ načinom života proizvelo i čitav niz novih reči koje su gotovo isključivo imale pežorativan karakter. Tri su izraza dominirala tekstovima šabačkih autora uglavnom zainteresovanih za pisanje o novim praksama: korziranje, modiranje i plažiranje. Dok je korziranje gotovo isključivo dovođeno u vezu sa „omladinom“ za koju se tvrdilo da će „njeno društveno obrazovanje ostati ulica i kafana“, modiranje odnosno pomodarstvo je u najvećem broju slučajeva dovođeno u vezu sa ženama koje su izvrgavane najvećem ruglu. Šabački glasnik je pisao 1929. godine: „Kako li bi se Bože, provela Marija Magdalena, da živi danas. Ne bi se mogla spasti, jer ne bi brisala Hristu noge svojom kosom. Ali za XX vek bilo bi humano od nje i što svake subote ide kod berberina“. Za razliku od pojava poput korziranja i modiranja koje su, po mišljenju lokalnih autota, pogađale određene društvene grupe pojava plažiranja je više dovođena u vezu sa određenim životnim stilom koji se u periodu između dva svetska rata ne može razumeti bez uočavanja dva fenomena – otkrivanja tela, što je u ovom slučaju značilo i otkrivanje tela pred najbližim članovima porodice a drugi je fenomen slobodnog vremena koji se ne može definisati bez sagledavanja fenomena radnog vremena koje u savremenim društvima nastaje kao direktna posledica prve tj. druge industrijske revolucije i vezuje se za kraj 19. tj. početak 20. veka. Praksa odlaska na plažu, kao nova praksa koja je predstavljala direktnu posledicu otkrivanja tela i fenomena slobodnog vremena, slobodnog vremena koje će pre važnih pobeda koje će biti izborene u sferi rada postati važno polje za „demonstraciju“ ravnopravnosti bez obzira na pol, godine, fizički izgled, seksualno opredeljenje ili bračni status, predstavljala je nesumnjivo „najiritantniju“ tekovinu „drugog života“ jer je javni prostor, do tada podvrgnut vrlo striktnim i selektivnim pravilima, izložila svima ali i „svačemu“ odnosno pre svega onim vrstama „ponašanja“ koje su do tada pripadale sferi „topline sopstvenog doma“. Upravo zbog toga ne treba da čudi što su tekstovi kontra – plaže predstavljali važan poligon za lomljenje koplja između „starih navika“ i „novih praksi“. Među brojnim lokalnim autorima praksu odlaska na plažu najviše je kritikovao izvesni Satir, autor Podrinskog vesnika ali i tvorac izraza „bezobrazna plaža“. Istu je opisivao sledećim rečima: „Joj, Bogo valjani, izmešalo se tamo u vodi, i staro i mlado, i muško i žensko, i kljasto i bogaljasto, i ružno i lepo, i mršavo i debelo, pa se valja oko onog božjeg balvana i po onom toplom pesku do ludosti, do ekstaze! A žudna erotika se rasplinula ko puter na suncu. Lepo se valjuškaju i meljeni i neželjeni, udate i neudate, i zrelo i zeleno, valja se to tako dok ne baldiše, a posle…opet…i opet“.
Piše: Sanja Petrović Todosijević
viša naučna saradnica
Instituta za noviju istoriju Srbije