Komunalne (ne)prilike u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata II
Pored snega redovno odnošenje smeća u zimu 42/43. bio je još jedan od problema sa kojim se suočavala gradska uprava. Beograđanin Dragutina J. Rankovića zapisao je u svoj dnevnik: „Đubre iz kuća vrlo neuredno se iznosi. Može se zamisliti koliko dnevno izbace đubreta 10 stanara naše kuće, naročito sada kada ima toliko pepela. Već mesec dana kako đubretari nisu došli. Sreća, te je hladno. Protestovali smo, ali nam je odgovoreno da nema dovoljno kola“. U cilju prevazilaženja ovog problema gradske vlasti donele su odluku o reorganizaciji funkcionisanja službe zadužene za odnošenje smeća. Bilo je predviđeno da se Beograd podeli na četiri rejona u kojima bi kontrolu po ovom pitanju vršio po jedan kontrolor sa pomoćnim osobljem. Novi raspored trebalo je da obezbedi „da se iz svake kuće u Beogradu smetlište iznese posle sedam, odnosno deset dana“. Formulari koje su po iznošenju smeća potpisivali „nastojnici i kuće-vlasnici“ trebalo je da spreče svaki nesporazum i pomognu u sveobuhvatnijoj kontroli ovog procesa.
Problemi oko odnošenja smeća bili su aktuelni i u martu 1943., o čemu svedoče sledeći redovi: „Da se ne bi dešavale nepravilnosti i zloupotrebe prilikom iznošenja smetlišta, upozorava se građanstvo da službenici Otseka za čistoću grada koji vrše iznošenje smetlišta iz domova, nemaju pravo da vrše nikakvu naplatu, niti je građanstvo u obavezi da daje ma kakvu nagradu ili napojnicu za iznošenje smeća“. Pored navedenog apelovano je na Beograđane da „nabave dovoljan broj kanti za smetlište ili kakve druge sudove pogodne za iznošenje istog i da u njih stavljaju samo domaće smetlište“, da „šljaku, baštensko i podrumsko đubre… i slično ovaj odsek ne nosi, već to o svome trošku moraju vlasnici zgrada putem privatnih vozila sami da izvrše“ i da se „mesto gde se nalaze kante za smetlište mora održavati čisto“.
Ove mere ostale su mrtvo slovo na papiru, a kakav je stvaran odnos opštinskih vlasti bio prema ovom problemu saznajemo iz sledećih redova: „Smrad užasan vlada kod nove električne centrale. Prekoputa centrale, ispod železničke pruge, na prostoru oko nekoliko hektara, na kome su jaruge i žabokrečine, leži nabacano đubre iz koga se razvija strahovit smrad. Tu je i leglo milijardi milijarda muva i komaraca. Svakog dana opštinski đubretari tu istovaruju smetlište iz beogradskih kuća. Nikome ne pada na pamet da spremi dovoljne količine zemlje, ili peska da se to đubre zatrpava. Nekada je taj teren, t. zv. Pašin Čair bio daleko zdraviji, jer, ako je bilo vode usled poplava, nije bilo smrada. Danas sam bio u centrali i put do nje pretrčao sam sa zatvorenim nosem. Ako se u Beogradu pojavi zaraza, ona će nam otuda doći. Takođe je leglo komaraca na Mališićevom – nekad Hadži Tominom, imanju ispod stanice Dunav. Kad bi se izvršila asanacija ta dva terena, za Beograd bi to bila neizmerna dobit. Ali, govoriti o tome onima iz opštine, ne vredi ništa. ONI „UREĐUJU“ TERAZIJE I SLAVIJU!“
Građani su bili očajni i ogorčeni na gradske vlasti. Pojedini stanari su se nosili mišlju da se obrate Opštini grada sa predlogom da stvar uzmu u svoje ruke. Za uzvrat gradske vlasti bi ih oslobodile izdvajanja od „10% prireza za održavanje čistoće“. Većina je smatrala da je ovaj novac odlazio na uvećanje opštinskih prihoda „a da je održavanje čistoće samo maska, nevešto napravljena“. Oni sa dubljim džepom angažovali su u privatnoj režiji one sa „manje“ dubljim džepom da im tovare đubre i nose u obližnje opštinske sanduke. Stanje je bilo posebno teško u leto 1943. i jedna od redovnih slika beogradske svakodnevnice bili su prepuni opštinski sanduci okruženi đubretom koje nije moglo da stane, a koje su „savesni građani“ ipak odlučili da ovde ostave drugom na „čuvanje“.
Redovno pranje ulica i odnošenje đubreta bio je problem sa kojim se gradska uprava borila i tokom 1944. godine. Članak „Novog vremena“ od 26. marta čiji je primarni cilj bio da obavesti građane o naporima koje gradske službe ulažu kako bi „grad bio čist i umiven“ neposredno nam otkriva da su postojali višemesečni periodi kada je u potpunosti prestajalo polivanje ulica i odnošenje đubreta. Kako se navodi u tekstu, „Beograđani su mogli da primete kako je polivanje ulica počelo ponovo da se obavlja u većem obimu“, kako je Opština „na duhovit način prepravila nekoliko starih tramvajskih prikolica i one sada služe za iznošenje đubrišta“ i kako je na ovim poslovima angažovan „izvestan broj kamiona kao i kola sa konjskom zapregom“. Ova originalna rešenja bila su samo kozmetička- borba za čistiji Beograd nije izvojevana tokom celokupnog perioda okupacije.
Piše: Rade Ristanović