Komunalne (ne)prilike u okupiranom Beogradu tokom Drugog svetskog rata I
Jedan od akutnih problema gradskih
vlasti tokom okupacije bilo je održavanje čistih ulica, trotoara i drugih
javnim površina kao i odnošenje smeća. „Đubre treba spaljivati ili zakopavati u
zemlju“ naslov je jednog članka koji je osvanuo u štampi po Aprilskom
bombardovanju 1941. Gotovo celokupan vozni park Opštine grada Beograda uništen
je u bombardovanju, što je ovu organizaciju ostavilo sa malim brojem „kola, i
to uglavnom konjskim i volovskim“. Ovakvi kapaciteti nisu bili dovoljni ni za
osnovne potrebe, a za organizovano ukljanjanje ćubre-ta sa ulica, pijaca i iz
privatnih kuća nije bilo mogućnosti. Taloženje najrazličitijeg otpada u toplim
majskim danima nije bilo u „interesu javne higijene“, te su opštinske vlasti
naredile da se „sve đubre s ulica, pijaca i iz privatnih dvorišta zakopava u
zemlju ili da se spaljuje na praznim placevima.
Može li Beograd biti potpuno čista varoš“, zapitao se arhitekta M. Vražalić, koji u listu „Novo vreme“ dodiruje „večito bolnu tačku Beograda: održavanje čistoće“. Autor kritikuje mere koje su po ovom pitanju preduzimale vlasti i koje prema njegovim rečima nisu „pokazale one rezultate koje svaki građanin s pravom i željom očekuje“. Kao osnovni uzrok prljavštine autor je označio „građevinski materijal“, „kilometarske travnjake po ulicama, koji se već čitavu deceniju ne prekopavaju, niti održavaju… pa su usled zanemarenosti izvor prašine“ i „neblagovremeno odnošenje kućnih đubrišta“ koje stvara „leglo muva i epidemija“.
Pored „dijagnoze“ Vražalić je davao i „terapiju“ za ovu akutnu bolest Beograda. U prvom redu zalagao se da se striktno sprovode naredbe o raščišćavanju ruševina, da se kažnjavaju lica koja ne sprovode ista i da na onim mestima gde građani zbog objektivnih razloga nisu u mogućnosti da izvedu navedene radove odgovornost preuzme Opština grada Beograda. „Travnjaci po ulicama moraju se po svaku cenu prekopavati, zasaditi i održavati, pošto je ovo skoro jedino zelenilo srednjeg Beograda“, zaključuje autor. Ove radove pored radnika „otseka za parkove“ izvodili bi i „sopstvenici“. Pored radova bilo je neophodno i „obnoviti naređenje o zabrani gaženja, kvarenja i čupanja trave“ i vršiti „svakodnevno polivanje i to: gde postoje ulični hidranti opština će raditi svojim sredstvima, a gde ne postoje, polivanje će se vršiti sa motornim pumpama“.
Kao jedini lek za kućno đubrište autor je video u blagovremenom odnošenju istog, te je u ovom smislu ukazivao da je neophodno voditi „računa da se otpacima građevinskog materijala i šuta ne smatraju kao kućno đubrište, nego da ga odnose sopstvenici o svom trošku“. Autor je bio ogorčen na građane koji ne čiste trotoare ispred svojih ulaza ili lokala, o čemu posebno svedoči sarkastični komentar da isti „verovatno zbog silnog posla i dobrog pazara ne stignu da izvrše ovako higijensku meru“. Predlagao je da se donese uredba koja bi obavezivala sve „sopstvenike“ da „svakog dana, rano izjutru, po predhodnom polivanju, trotoar očiste“.
Kako je ovaj problem izgledao iz ugla Beograđana saznajemo iz sledećih delova dnevnika Dragoljuba Rankovića: „Posle mesec dana pauze, đubretari opštinski tek danas su izneli đubre iz naše kuće. Uzrok, kako kažu, nedovoljna radna snaga… Opština je objavila naredbu da svaka kuća mora imati dovoljan broj kanti za sedmodnevnu količinu smetlišta. Lepo je to, ali gde da se nabave kante kad nigde pleha nema? Telefonski sam tražio da se izbaci đubre iz naše kuće. Obećali su da će ispitati zašto to dosad nije učinjeno.“
Piše: Rade Ristanović