„Mačem izvojevana sloboda, morala je da se mačem i brani dok se pravno ne prizna i zvanično ne garantuje“. U većoj meri posle dobijanja Hatišerifa 1830. ovakvo stanje se drastično izmenilo. Kragujevac je postao tesan „da primi ceo onaj svet koji prestonica neophodno privlači“, namirnice su često i iz  Beograda donošene, što je dizalo cene, neudobnost raspoloživog smeštaja, loše higijenske prilike i nedostatak vode, što je sveukupno pred srpske vlasti stavilo ponovo izbor prestonice. Pitanje Beograda kao prestonice bilo je u tuđim rukama i predmet diplomatskih razgovora Petrograda i Carigrada. Srpski knez nije sedeo „skrštenih ruku“. „Glavu“ je okretao ka Smederevu i Topčideru. Smederevo je privlačilo položajem na Dunavu, neposrednim vezama sa Austirijom, „velikom istorijskom tradicijom i prijatnošću i bujnošću svoje okoline“. Uprkos navedenom, Topčider je bio ozbiljniji kandidat. Knez se nosio mišlju da će srpsko stanovništvo napustiti Beograd jer sa „Turcima ne može živeti“ i osnovati svoju „srpsku varoš“. „Kada ne mogu da prisvojim sadašnju varoš, onda hoću da je privučem sebi“- ukazivao je srpski knez francuskom diplomati Boa Le Kontu. Nošen ovim razmišljanjem sagradio je konak 1831. koji i danas krasi ovaj deo Beograda.

Prevladalo je rešenje koje se od početka nametalo kao prirodno. Po 15. članu Hatišerifa iz 1830. „beogradski grad, kao i ostali gradovi koji postoje u Srbiji od davnih vremena, imali su da i dalje ostanu u rukama turskih garnizona, dok je svim ostalima muslimanima koji ne pripadaju garnizonima, bilo zabranjeno stanovanje u Srbiji“. Na ovaj način Beograd je došao u srpske ruke. No nije dugo trajalo „veselje“, ovaj član znatno je izmenjen Novim hatišerifom od 1833. kojim je muslimanskom stanovništvu u gradovima dat rok od pet godina da prodaju svoja imanja, a u predgrađu zagarantovana bezbednost. Knez se nije pokolebao i nastavio je „bitku“ za prestonicu.