Glad pod Akropoljom I
Vojska koja je u aprilu umarširala u Atinu 1941. bila je izmorena, polugladna i nestrpljiva da naplati ratni plen koji joj je po nepisanom surovom „ratnom pravu“ pripadao. Atinjani su bili zaprepašćeni kako su se nemački vojnici od generala do redova transformisali iz disciplinovane vojske u pljačkašku rulju. Muzikolog Minos Dounas bio je šokiran: „Gde je tradicionalni osećaj Nemaca za čast? Živeo sam u Nemačkoj trinaest godina i niko me nije varao. Sada iznenada sa „Novim svetskim poretkom“ svi su postali lopovi. Šta god im zapadne za oko odnose iz kuće. U Pitolakis kući odneli su navlake za jastuke i kritsko nasledstvo koje su imali u kolekciji. Iz siromašnih kuća zaplenjivali su peškire i ćebad. Iz drugih kuća iz komšiluka otimali su umetničke slike i čak metalne kvake sa vrata.“
Da ovo nije bio samo zajedljiv komentar domaćina kome su došli nepozvani „gosti“ svedoče i sećanja stranaca koji su se našli u ovom gradu. Jedna od izvora navodi da su za razliku od Britanaca koji su hranili Atinjane, Italijani koji su distribuirali ulje i pastu Nemci bili zauzeti konfiskacijom svih sredstava prevoza i hrane. Vojska nije živela u kasarnama već privatnim kućama, a umesto zajedničke ishrane ručala je i večerala u restoranima. Sve je ovo „pošteno“ plaćano sveže odštampanim bezvrednim okupacionim markama. Većina zaliha hrane zaplenjene su, spakovane i transportovane u Treći rajh. Industrijska postrojenja poput brodogradilišta, tekstilnih fabrika konfiskovani su, a deo vlasnika je primoran da se odrekne svoje imovine za smešnu nadoknadu.
Inflacija je razuverila proizvođače i trgovce da je pametno da svoju robu daju po propisanim cenama i prinudila da pronađu druge modele. Umesto državnim slagalištima žito i mleko je prodavano nemačkim vojnim vlastima i nakupcima koji su krstarili grčkim selom. Umesto atinske dece hleb od grčkog žita u većini su jeli vojnici u Severnoj Africi. Državni kamioni poslati u okolinu Soluna da pokupe obavezni otkup, vraćali su se prazni, a njihovi vozači odlazili su kućama pod stresom kao posledicom bliskog susreta sa puškama grčkih seljaka. Domaćice su bile uskraćene da u „Grčku salatu“ i druga jela stave ekstra devičansko maslinovo ulje sa Krita i Lezbosa koje je proizvedeno 1941.
Ovakva situacija bila je idealno tlo za one koje vole da „love u mutnom“. Snabdevanje na crnoj berzi postala je jedina alternativa Atinjanima da opskrbe namirnicama sebe i svoje porodice. No, roba iz ovih „supermarketa“ nije bila za svakoga. Cene su bile previsoke za najsiromašnije koji pored nedostatka novca nisu imali ni ništa vredno da ponude za trampu. Za razliku od njih najveći deo srednje klase se snabdevao ovim kanalom. Crnom berzom bavili su se najrazličitiji profili ljudi o čemu svedoče sledeći redovi koje je zapisao jedan od savremenika: „Ljudi svih klasa i godina, muškarci, žene, deca, čisti i prljavi, prevaranti i naivni, stari ljudi grbavih ruku i žene koje nose rukavice i fensi bluze, mladi „Don Žuani“- svi oni su činili crnu berzu, koja je počinjala sa radom u zoru i završavala u sumrak“. Stanje u gradu tokom proleća, leta i jeseni 1941. slutilo je nesreću koja će na vrata kolevke cvilizacije zakucati u zimu 41/42.“
Piše: Rade Ristanović
