Glad pod Akropoljom II
Katastrofa koja je pogodila grad pod Akropoljom u zimu 1941/1942. nije viđena još od antičkih vremena. Redovi za ono malo hrane i drugih namirnica bili su u toj meri dugački da su pojedinci nosili stolice kako bi mogli da odmore leđa i noge od višesatnog čekanja. Cene su vrtoglavo skočile. Atinjani su u odnosu na april iste godine hleb plaćali čak 89 puta skuplje. Oni delovi populacije koji su zavisili od državne pomoći tokom septembra su mogli da računaju na malo hleba i riže, meso je postala misaona imenica. Izaći iz grada postao je pravi podvig. Trebalo je nabaviti dozvolu od okupacionih vlasti, ali dobijanje „ausvajsa“ bio je samo deo muka. Javni saobraćaj je bio pred kolapsom. Put vozom od Atine do Peloponeza trajao je 36 sati. Druga opcija bila je putovanje brodovima na jedra, ali ovo su mogli da priušte samo oni sa „dubljim džepom“ i čeličnim živcima. Putovanje na relaciji Atina ostrvo Kios ovakvim prevoznim sredstvom trajalo je između 15 i 20 dana.
Ovakvo stanje zahtevalo je smele i hrabre gastronomske iskorake. Atinjani su izašli u predgrađa i sakupljali travu i drugo bilje. Za jedan obrok bilo je neophodno pet kilograma trave prokuvane u vodi kako bi se zadovoljila dnevna potreba organizma za ugljenohidratima. Kopanje po đubretu od strane najmlađih stanovnika bila je uobičajena atinska slika. Jedna od razonoda nemačkih vojnika bila je da bacaju otpatke sa terase i gledaju kako se Atinjani biju oko njih. „Predviđam tragičnu zimu za siromašne i decu u gradovima“ pisao je sa ostrva Egina gospodin Konstatakis svojoj kćeri u Cirih.
Njegovo zloslutno proviđenje pokazaće se kao metrički tačno. Toplo leto zamenila je za atinske prilike oštra zima. Po ulicama je bilo snega, a noću se temperatura spuštala ispod nule. Smrt je zavladala gradom. Ljudi su padali po ulicama. U jednoj od najsiromašnijih četvrti između 1.600 i 2.200 porodica bila je neophodna medicinska pomoć. Koliko su katastrofalne bile posledice gladi svedoči podatak da je tokom oktobra 1941. prijavljeno 49.188 mrtvih, što je nekoliko puta više u odnosu na prošlu godinu (14,566). Ove podatke treba uzeti sa rezervom jer mnoge porodice nisu prijavljivale smrti svojih voljenih. Atinjani su bili primorani da napuste tradicionalne pravoslavne obrede i mnogi su svoje voljene morali da sahranjuju na prvom parčetu ledene zemlje koje su mogli da nađu. Leševi su ležali satima na ulicama i čekali gradske vlasti da ih odnesu. Samo su bogati sahranjivani u zasebnim grobnicama i to nakon što su njihove porodice dodatno nahranili grobare kako bi imali snage da iskopaju raku. Gradom su kružile glasine da se hrana pojavljuje na policama prodavnica u različitim četvrtima. Ovo je dodatno stvaralo paniku i trošilo snagu građana koji su brzinom munje formirali duge redove ispred prodavnica. Glad nije zaobišla ni nemačku koloniju u gradu. Folksdojčeri su živeli od otpadaka koje im je ostavljala kuhinja Wermahta.
Uprkos ovakvom stanju surova ratna logika opredeljivala je Britance da ostanu dosledni i ne dozvole podizanje blokade. Pronađeno je kompromisno rešenje da se dozvoli pomoć koja bi došla iz Turske. Ova pomoć bila je simbolična s obzirom da je opredeljen samo jedan brod. Pritisak javnosti u Velikoj Britaniji i Americi primorao je saveznike da prekinu blokadu u februaru 1942. Administrativno natezanje između zaraćenih strana trajaće sve do juna iste godine kada je prva isporuka žita napustila Kanadu i krenula ka grčkim lukama. Pomoć je pružao Crveni krst i Švedska, a stanje je stabilizovano krajem 1942. kada je smrtna stopa znatno opala. No, maraton za snabdevanje svojih porodica osnovnim namirnicama Atinjani će trčati do okončanja okupacije.
Piše: Rade Ristanović