Hrabri beogradski časovničar
Pojedini Beograđani cenili su slobodu govora više od sopstvenog života. Jedan od poznatih primera je Aleksandar Ignjatović.
Ovaj sajdžijski šegrt radio je u međuratnom periodu u časovničarskoj radnji folksdojčera Mihaela Šumahera. Prema svemu sudeći Ignjatović je voleo da razmenjuje političke stavove i u svom bivšem poslodavcu je tokom okupacije pronašao adekvatnog sagovornika. Ignjatovićeva interpretacija trenutnih vojnih i političkih događaja nije prijala ušima njegovog kolege, šegrta Ota Rigera. Ovaj folksdojčer prijavio je Gestapou 17. septembra 1941. da je čuo Ignjatovića kako Šumaheru govori „da je ispravno da se u šumi nalaze Srbi, koji streljaju nemačke vojnike“, da je želeo da položi opkladu da će „Rusi stajati pred Berlinom“, da je kritikovao nedostatak i visoke cene osnovnih životnih namirnica, da su zvanični izveštaji sa Istočnog fronta neistiniti i tome slično. Pozvani da daju izjavu povodom ovih navoda, Šumaher i šegrt Franc Dragićević potvrdili su priču Rigera. Istog dana Ignjatović je uhapšen i izveden na saslušanje.
Nakon davanja osnovnih biografskih podataka, ovaj 20-godišnji mladić je na pitanja islednika po predmetu hapšenja izjavio sledeće: „Jeste li vi kazali, da je pobeda Rusijesigurna, jer na njenoj strani stoje Engleska i Amerika?/ Da./ Jeste li vi kazali, daslušate moskovske i nemačke radio stanice, da bi tako istražili istinitost izveštaja?/Da. No ja sam ne slušam moskovsku radiostanicu. Ove izveštaje mi daje jurista Mita Siečanski […]/ Jeste li vi kazali da nalazite ispravno, što Srbi vrše akte sabotaže i streljaju nemačke vojnike?/ Ne. Ja sam rekao, da držim ispravnim, što Srbi vrše akte sabotaže i miniraju vozove. […]/ Da li vas je Šumaher pitao kakvu svrhu ima, što komunističke bande u Beogradu i van Beograda ubijaju nemačke vojnike?/ Da./Šta ste vi na to odgovorili?/ Ja sam na to odgovorio, da se ovo ne događa samoovde, nego u čitavoj okupiranoj Evropi./ Jeli vam Šumaher rekao, da se za svakog Nemca strelja 50 komunista?/ Da/ Zašto vam je Šumaher ovo rekao?/ Jer sam ja Šumaheru pre toga rekao, da je ispravno da se nemački vojnik ubija./ Zašto niste odmah priznali, da ste kazali da je ispravno, da Srbi ubijaju nemačke vojnike?/ Ja imadem strah da ću biti streljan./ Jeste li rekli da se ubijanjem nemačkih vojnika oštećuje Nemački Vermaht i da je to vama pravo?/ Da […]/ Jeste li kazali, da Ribentropa ništa ne košta, ako on zamoči pero i umesto 10.000, 100.000 tona navede kao potopljenu borsku tonažu?/ Ne, ovo nisam rekao o Ribentropu, nego o Gebelsu […]/Imate li veze sa komunistima ili sa licima, koja su jednako raspoložena kao i vi?/ Ne./ Iz kojeg razloga vodite takve razgovore?/ Zato, što ne verujem, da će Nemačka pobediti […]/Zašto ste tako govorili?/ Jer sam Šumaheru ovim mojim stavom hteo da razume, da Nemačka neće nikada pobediti […]/ Zar ste u Srbiji želeli rusko-komunističke prilike?/ Ne./ Zašto ne?/ Jer ne volim diktature i više sam za demo-kratiju./ Zašto smatrate da je ispravno, da se u Srbiji vrše akti sabotaže i ubijaju nemački vojnici?/ Jer će na ovaj način brže propasti borbena snaga Nemačke./ Jeste li svesni toga, da je to komunistička propaganda i huškanje stanovništva protiv okupacione armije?/ Da.“
Ovakav iskaz bio je dovoljan islednicima da zaključe „da je on time proigrao svoj život” i da ga „treba prebaciti za iduću egzekuciju“.
Uzalud je Ignjatovićeva majka Ana ukazivala Gestapou da njen sin „nije nikada pripadao bilo kakvoj plitičkoj partiji“ i „da je iz čiste mladalačke lakomislenosti i želje da oponira svome bivšem majstoru izgovorio nepovoljne reči o nemačkoj nepobedivoj armiji“, okupator nije pravio razliku ovaj mladić izveden je 29. septembra iste godine pred streljački vod. Posleratne vlasti sprovele su istragu 1952. povodom ovog slučaja. Oto Riger je uhapšen i osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od 15 godina i „ograničenje građanskih prava“. Odlukom Saveza boraca Aleksandar Ignjatović je 29. novembra 1950. dobio Spomenicu,uprkos činjenici što ne postoje čvrsti materijalni dokazi da je bio deo NOP-a.
Piše: Rade Ristanović
