PITANjE PRESTONICE KNEŽEVINE SRBIJE I DEO : TOPOLA KAO JEDAN OD CENTARA USTANIKA
Topola je imala izuzetno političko mesto kao državni centar kada je „vasrksavala nova Srbija“. U njoj se zatekao Karađorđe kada je započeo Prvi srpski ustanak. Njegova kuća brvnara predstavljala je središte oko koje će se „docnije formirati topolsko naselje“. Ovaj teren je predstavljao je i kvalitetan zbeg „kao i cela gornja dolina rečice Kamenice“. Zbeg zaštićen i Oplencem pokrivenim „velikom gorom“ služio je i pre ustanka srpskom stanovništvu na ovoj teritoriji. Jednako važna činjenica bila je što se Topola nalazi u Jasenici koja bila jedno od žarišta ustanka. Ovi faktori „odredili“ su Topolu kao jedan od centara tokom Prvog srpskog ustanka.
Kako ukazuje Radisav Marković sa uspehom ustaničke akcije Topola se sve više širila i izgrađivala. Srpski vožd umesto stare brvnare podigao je zdanje „na dva kata“ i nekolicinu pomoćnih objekata koji su korišćeni za privatnu i javnu upotrebu. Sve objekte štitili su „zidovi „tri šuha debeli“ i „tri fata visoki“ četvorougaonog oblika, sa tri kule na uglovima „radi obitovanja i radi boja uređene“. Kule su bile visoke tri sprata i na svakoj je bio smešten po top. Na jednom od uglova umesto kula bila je crkva sv. Bogorodice u čijoj porti je bila i narodna škola.
Ovo je bio dom i Karađorđeve porodice, voždovske kancelarije i komandantski stan. Kada je boravio u Topoli srpski vožd je ovde primao narodne starešine, vršio savetovanja, donosio odluke, sudio i presuđivao. Kako Je zapisao prota Mateja Nenadović: „Mi svaki dan trčimo tamo amo, njegove zapovesti i vilajetske uredbe raznoseći, konje potrsmo, ruHo poderasmo“. Topola je ugostila i narodne predstavnike na skuštini u junu 1812. Na ovom mestu Karađorđe je primio iz ruku Marka Ivelića, izaslanika ruskog cara Orden Sv. Ane „kao znak carske milosti i daljeg postojanog staranja Rusije za sudbinu srpskog naroda“. Ovakvo jemstvo nije pomoglo Srbiji- ustanak je ugušen 1813. a vožd Karađorđe je otišao u izgnastvo.
Topola je „ostala“ da deli sudbinu srpskog naroda. Turci su je spalili i porušili topolski grad „kao simbol probuđene narodne svesti u Šumadiji“. Postoje i svedočenja savremenika da je blagoveštenski kaluđer Grigorije zapalio Karađorđeve konake kako Turci ne bi koristili hranu koja se u njima nalazila. Voždov kapidžija Čola iz istih razloga zapalio je seno sa voždovih livada. Prota Mateja svedoči da je od vatrene stihije sačuvano dva bureta hartija koje su naknadno kao rakija prošvercovani u Austriju.
Piše: Rade Ristanović