PITANjE PRESTONICE KNEŽEVINE SRBIJI IV DEO : NARODNO „DVIŽENIJE“
Pogoršavanje unutrašnjeg političkog položaja kneza Miloša ne samo da je „ohladilo“ njegovu inicijativu da prestonicu premesti u Beograd već je on počeo da se protivi ovoj ideji. Knez nije imao „nigde tako odanih pristalica kao u Kragujevcu i njegovoj okolini, pa prema tome ni njegov apel u nuždi ne bi nigde imao tako siguran odjek kao ovde.“ Sa druge strane „Beograd kneza Miloša ne voli iz više razloga“. U ovom gradu je bio „centar rusofilske struje u Srbiji, konzul Vaščenko, koji je bio njen duh, a savetnici opozicionari slepo oruđe“, plus „beogradski vezir Jusuf-paša, za koga se govorilo da je na listi ruskih plaćenika“.
Neuspeh kragujevačke bune i abdikacija kneza Miloša 1839. privremeno je rešilo dilemu da li će prestonica biti premeštena. Savet nije čekao ni formalnu abdikaciju kneza, a već je raspravljao na ovu temu. Pored stvarnih potreba u ovakvim potezima treba videti i prkos i likovanje nad pobeđenom stranom kao jedan od motiva. Doneta je odluka da se premeste sva nadleštva u Beograd. Savet, popečiteljstva, narodna „azna“, Kneževa kancelarija, savetnici, popečitelji i članovi suda ustanove su koje su već delovale u Beogradu. Arhiva i narodna kasa ostale su u Kragujevcu. Za bezbednost „papira“ nije iskazivana posebna briga, ali po novac je išla naoružana pratnja od „pedeset oružanih ljudi“.
Izgledalo je da je pitanje prestonice svršena stvar, međutim narod Šumadije digao je glas smatrajući da režim u Beogradu drži mladog kneza kao zarobljenika. „Dviženije“ 1840. je ponovo odložilo izmeštanje. Jedan od zahteva bio je da se „knez sa Vladom i narodnom kasom odmah preseli u Kragujevac“. Jevrem Obrenović pravdao se velikim troškovima ponovnog premeštanja kao i potrebe da knez Mihailo bude u Beogradu radi lakšeg sastajanja sa stranim konzulima. Narod je bio neumoljiv: „ Ne žalite troška: narod hoće da je knjaz u sredini Srbije; mi se bojimo da se knjazu u Beogradu što rđavo ne dogodi“. Na mešanje ruskog konzula jedan od odvažnijih seljaka Marko Birčević iz Šopića mu odgovori: „Vi ste, Gospodine, i lane u Beogradu bili kad knjaza Miloša u Vlašku otpratiše, pa se može i s njegovim sinom tako dogoditi: vama konzulima čast i poštenje, sedite gde oćete, a mi oćemo da knjaz sa Savetom u Kragujevcu među narodom ide, da ga narod čuva od dušmana, koji s Turcima ugovaraju na zlo ne samo knjaza no za ceo narod srpski“. Isto je prošao i mitropolit Petar koga je narod „sa oskorbitelnim rečima“ napadao i vređao. Ni mladi knez nije uspevao da umiri masu, te je pristao da se preseli u Kragujevac, ali tek nakon izjašnjavanja celog naroda.
Knez Mihajlo Obrenović nadao se da će posle posete Kragujevcu u maju 1840. uspeti da reši pitanje prestonice. Kako ukazuje Radosav Marković „narod ga nije puštao da se u Beograd vrati; on je kneza prosto silom zadržao u Kragujevac i nije mu dao da iz njega ide sve dotle dok nije pala odluka i izdat ukaz i proklamacija o vraćanju prestonice u Kragujevac“. Knez nije imao kud i doneo je odluku da se preseli u ovaj grad. U Savetu su se lomila koplja, ali je većinom glasova doneta odluka da se prestonica vrati u Kragujevac „jer se inače narod uspokojiti neće“.
Seobom kneza Mihajla u Kragujevac „završeno je narodno dviženije“ i smirili su se duhovi u Srbiji. „Na svom terenu“ knez Mihajlo krenuo je da čisti državni aparat od ljudi koje je smatrao nepouzdanim. U Kragujevcu su donete i specijalne policijske i vojne mere kako bi se obezbedila lična sigurnost vladara. Umesto „da vojnička snaga u Kragujevcu pomogne učvršćivanju obrenovićevskog prestola i političkog režima, koji ju je uglavnom stvorio, ona je 1842. godine, došavši u zgodnom momentu u ruke Vučića, srušila i presto i režim i proterala kneza Mihaila iz Srbije“. Ovaj put činilo se da „bitka“ za prestonicu ulazi u završnu fazu.
Piše: Rade Ristanović