Sa zadatkom da izvidi stvar i u „Srbiji utvrdi ustav koji mora ostati nepovrediv“ Porta je poslala svog emisara Musa efendiju. Emisar je doputovao u Beograd 28. juna 1840. i ostao u ovom gradu tri i po meseca. Od prvog susreta na Alajbegovoj livadi kod Topčidera do poslednjeg sastanka između kneza Mihaila i Muse efendije jedna od glavnih tema razgovora bilo je pitanje prestonice.

Osmanski emisar je negodovao što je srpski knez premestio svoju prestonicu u Kragujevac i ukazao mu da bez Portine dozvole „nije smeo da se sa svojom vladom seli opet“ u ovaj grad. Savetovao mu je da sedi u Beogradu sve dok Carigrad ne odluči po ovom pitanju. Nije se dao knez Mihailo Obrenović, saopštio je Musa efendiji da je odluka doneta definitivno, ali da za je svaki sledeći premeštaj rešen da „primi obavezu da to neće učiniti dok o tome ne izvesti Visoku Portu“. Otišao je carski emisar 17. oktobra 1940. „kratkih rukava“, ali ovde nije bio kraj pritiscima na mladog kneza. Ruski izaslanik baron Liven „krilni ađutant ruskog gospodara doputovao je u Kragujevac 10 marta 1841. „gde je svečano dočekan“. Nakon primanja svih počasti ruski plemić uručio je knezu Mihailu želje svog gospodara. Jedna od njih bila je da srpska prestonica bude Beograd.

Ruska misija imala je veći uspeh od osmanske. Knez Mihailo izmirio se sa emigrantima i dozvolio povratak u zemlju  svima sem Stojanu Simiću, Tomi Vučiću-Perišiću i Milutinu Garašaninu. Promenio je  i „svoje držanje“ povodom pitanja prestonice i doneo odluku da svoje sedište ponovo vrati u Beograd. Kako ukazuje Radosav Marković „bila je još jedna sila, možda i odlučujuća, koja je vukla“ kneza u ovaj grad. Strah od očevih zakulisnih radnji i ljudi odanih njemu bio je mnogo veći u srcu Šumadije. Saznanje naroda da je knez namerio da se seli razgalila je mase. Dolazili su mu brojni prijatelji sa savetima da to ne čini. Mladi srpski knez ostao je neumoljiv i 25. aprila iste godine doneo je proklamaciju o premeštanju prestonice u Beograd. U ovom dokumentu ukazano je  na neophodnost „da centralno pravlenije u Beogradu prebiva“, da su druga rešenja veoma skupa, da on kao knez „mora da se stara o uzvišeniju blagostojnija narodnog“ i da mu ovaj grad pruža više mogućnosti da izvrši svoj vladarski zadatak.

Naređeno je da se sva „nadležateljstva“ odmah sele u Beograd. U Kragujevcu su ostali „Kaznačejstvo i Apelacioni sud“ sve do „drugog opredelenija“. Premešten je i Licej. Ukinuta je kragujevačka policija. Srpski knez je sa pratnjom i kancelarijom ujahao u Beograd 1. maja praćen salvom topova i muzikom crkvenih zvona. Drugog maja upravitelj Beograda major Mladen Žujović, izvestio je svog nadležnog ministra da su „juče, blagodarenije budu Bogu, blagopolučno, kako Njegova Svetlost, tako i sva visoka nadležateljstva u Beograd prispela“.

Konačno je okončana „bitka“ za prestonicu „pobedom“ grada koji je i danas sveopšti centar srpske države. Nesumnjivo da smo ovaj tekst mogli „sabiti“ u jedan post ali bi vas na taj način uskratili uvida u poteškoće i kompleksnost unutrašnjih i spoljnih okolnosti koje su morile život jedne mlada država. Čini nam se da ovo uvek moramo imati na umu pre nego što „virtuelnim mačem krenemo da režemo ljude“ koji su je izgradili i učestvovali u njenom oblikovanju.

Piše: Rade Ristanović