Proslava "poslednjeg" Božića u miru

Proslava “poslednjeg” Božića u miru 1941. godine

„Iako je Božić dan radosti, iako mi pastiri crkve pozivamo toga dana sve vernike na radovanje, ipak ne možemo sakriti i stid koji nam u ovo vreme muti Božićnu radost. Naša radost je pomućena stidom zbog onoga što se događa kako u nepravoslavnim zemljama tako i u pravoslavnim… Gde mi živimo u senci čelika i dima „u tami i seni smrtnoj“…Neka nas ne uplaše brda od čelika, ni oblaci od dima. Savladatelj smrti može sve to jednim potezom savladati i na dobro okrenuti. Zato okrenimo se licem Njemu. Nada je moja u tebi, vikao je u nevolji Tvoj psalmopesnik. I mi Ti vičemo iz mračne senke od čelika i od dima: Nada je naša u Tebe, o Stvoritelju naš i Oče naš!“ Ovako je pre ravno 1941. godine svestan opasnosti koja se nadvila nad tadašnjim svetom „grmeo“ sa stranica beogradskih novina Episkop Žički Nikolaj Velimirović.

Suprotno opravdano zabrinutom Nikolaju Velimiroviću Beograđani su tokom poslednjeg Božića koji će u miru provesti tokom Drugog svetskog rata bili bezbrižni i uvereni da je rat daleko od njihovog „praga“. U institucije, firme, stanove i kuće unošen je badnjak. Pored badnjaka domove su krasile i jelke. Običaj: „koji smo primili uglavnom od Rusa, nabolje se oseća na dva, tri dana pred Božić kada su beogradske pijace formalno pretrpane jelkama.“ Trka je bila i nabaviti božićnu pečenicu, a koja vrsta mesa je bila omiljena na trpezama dovoljno svedoči podatak da je u ovo vreme od ruke beogradskih mesara stradalo oko 25.000 prasića. Trgovci su koristili priliku te su novine preplavili reklamama koje su sugerisale šta je idealan poklon za ovaj praznik. Kao udarni artikal, Robna kuća „Mitić“ izbacila je harmoniku. Ugledni građani ovog grada i razna udruženja nastojala su da budu humana i obraduju one najsiromašnije. Kao i svake godine sprovedena je akcija zimske pomoći usmerena na beogradsku sirotinju. I članovi vladarske kuće Karađorđević uzeli su učešće. Knjeginja Olga podelila je na Badnji dan najsiromašnijim učenicima i učenicama božićne darove.

Prvi dan Božića Beograđani su provodili u svojim domovima u porodičnoj atmosferi. Relaksirani i siti drugog dana napunili su beogradske kafane. Bilo je i onih koji su u sopstvenoj režiji organizovali privatne zabave. Članovi Udruženja prodavaca novina napunili su salu Radničke komore. Zasuti konfetama i serpentinama igrali su do zore uz Kokonješte, Tango, Čukaričko kolo, Kozačko kolo i druge igre. Bilo je i zabave i za one koji su voleli najbitniju sporednu stvar na svetu. Božićni susret između „crvenih“ i plavih“ na stadionu BSK-a pratilo je oko 4.000 gledalaca. Pobedu je BSK-u doneo Nikolić kojem je jedinom pošlo za rukom da matira izvrsnog golmana Jugoslavije, Lovrića.

Bez obzira što su bili veseli i uživali u dobroj kapljici, građani ovog grada su zadržali razum i dostojanstvo, o čemu svedoči podatak beogradske policije da tokom proslave „nije bilo ni jednog ubistva ili krvave tuče“. I oni Beograđani koji su imali „lepljive prste“ u većini su rešili da odmore, te nije registrovana ni jedna „veća pohara, izuzev sitnih krađa“. Naravno ni ovaj Božić nije mogao da prođe bez žrtava. Život je izgubila mečka „Cica“ koja je bila u vlasništvu Dragutina Petrovića. Nemili događaj odigrao se prvog dana Božića kada je njen vlasnik poveo iz Marinkove bare u grad kako bi zaradio. Na iznenađenje okupljenih, ali i samog Petrovića „Cica“ je odbila da igra i ujela za ruku jednog od posmatrača. Ljutiti vlasnik vezao je za zaprežna kola i poveo kući, ali se „Cica“ otrgla u Ibarskoj ulici i nasrnula na konja. „Srećom jedan policijski agent istrgao je revolver i opalio. Pogođena u glavu mečka se srušila mrtva na zemlju“. Piše: Rade Ristanović