Sarajlije i moda
Kako ukazuje istoričarka Hana Younis, promena društevnog života i statusa sarajevske trgovačke elite sredinom 19. veka bio je vizuelno vidljiv. Na ulicama ovog grada već od 1850. pojavljuju se ljudi odeveni u pantalone i košulje sa cipelama na nogama i fesovima na glavama. Veoma brzo su se prilagodili dućani odeće koji su zbog pojačane potražnje u svoj asortiman uvrstili nove komade odeće. Ovo je uticalo i da lokalne terzije dobiju konkurenciju “stranih krojača koji su krojili odeću po zapadnoj modi”. Oni sa dubljim džepom naručivali su štofove iz Lajpciga, Istanbula, Pešte i Beča.
Po usvajanju nove mode i putovanja su korišćena kako bi se došlo do “novog perija”. Tokom marta 1863. godine hadžinica Mara Hadžiristić i njena unuka Daša nakon najave svoje posete rodbini u Beču, dobili su uzvratno pismo od svog rođaka Pera u kojem je tražio mere “kako bi im bar po jednu haljinu sašili bečki krojači”. Ovo je za Dašu bila samo prirema terena koja je nameravala da svrati i do Pešte gde bi “šopingovala” 5 do 6 dana. Bilo je i onih manje široke ruke. Kada je Konstantin Hadži Ristić prešao iz Sarajeva u Brod 1866. “insistirao je na starim čakširama, “onim skrpljenim”, smatrajući da će mu sigurno zatrebati”.
“Skupo perije” zahtevalo je i održavanje, što je otvorilo mogućnost za novi vid zarade. Dnevni list Bosna objavio je da je Ivan Grinštajn tokom 1867. u Sarajevu otvorio radnju za skidanje fleka. Istim poslom bavio se i izvesni “flekar Jeftan” o čemu svedoči Aleksa Despić, koji je tokom 1870. u ovoj radnji na čišcenje masnih fleka od hrane potrošio 22 groša.
Kakav su nakit u tom periodu nosile sarajevske dame iz bogatih porodica saznajemo iz sledećeg svedočenja Alekse Popovića: “krupne bisere, venecijanske dukate, zatim “velike kao ruka debele biserne orge sa krupnim brilijant prstenom po sredini, pletenice nanizane mahmudijama, ili c. kr. dukatima, na rukama zlatne belenzuke sa i bez dijamanta, a na prstima razni zlatni prstenovi, sa dijamantima i drugim skupocjenim nakitima…kratko reći žene i kćeri ovih bogataša nosile su na sebi do 3.000 dukata vrjednosti nakita”.
BIla bi prava šteta da ovako uparađene dame nema ko da zabaleži optikom foto aparata. Prema svemu sudeći prva fotografska radnja otvorena je 1862. Trgovac Stevan Tasovac hvalio se svojim prijateljima jednim portretom na kojem je “jako lepo ispao” i zaključio i da “Seka izgleda puno bolje” na fotografiji. Fotografi su postali i sastavni kolorit venčanja. Tokom 1855. Daša i Gavra Jelić pozvali su fotografa da ovekoveči njihov najlepši dan. Poziranje je ušlo u toj meri u modu da su porodice naručivale fotografe i prilikom najtežih trenutaka. Kao svedočanstvo ovakvih trendova ostala je fotografija porodice Alekse Despića pored otvorenog kovdžega.
Piše: Rade Ristanović
Više o ovoj temi u: Hana Younis, Od dućana do pozorišta: Sarajevska trgovačka elita 1851-1878, Sarajevo: Univerzitet u Sarajevu 2017.