Vaskrs u okupiranom Beogradu: Iskustvo jednog Beograđanina

Vaskrs predstavlja najveći hrišćanski praznik, a njegova proslava u urbanim sredinama, gde svi jure i žure, prava prilika da se okupi porodica i prijatelji.  Nažalost Beograd i Beograđani nisu sve vaskrse provodili spokojni i u miru. U kakvom ambijentu su Beograđani dočekivali i proslavljali vaskrs tokom Drugog svetskog rata saznajemo iz sledećih redova dnevničkih zapisa Dragutina Rankovića:

“1 aprila 1942.

Žena je ofarbala 15 kom.[ada] jaja. Neka se bar po tome zna, da je praznik Vaskrsa prekosutra.

Veliki petak. Veliki hrišćanski praznik. Dan, kada je Hristos bio razapet na krstu. Kad bi sada bio živ, izmislile bi se još strašnije muke. I srpski narod razapet je na krst. Ali, kao što je Hristos vaskrsao, tako će i naš narod vaskrsnuti.

  1. april 1942, Beograd – Ni hleba ni mesa.

„Divna“ uskršnja čestitka onima koji nemaju ni hleba ni mesa. Kolika razlika između sadašnjeg i onog ranijeg vremena kada smo bili slobodni i kad se je imalo svega u izobilju! Neki moji prijatelji dobavili su juče svinjsko meso po 200 din. kgr. Drugi su, po selima, kupovali jaganjce po 60-70 din. kgr. žive mere. Pivo se može kupiti po 105 din. sanduk sa 20 flaša po ½ litra. Kupiti može samo onaj koji ima veza, jer, proizvodnja je ograničena, pa i od nje malo za nas.

Osvanuo je turoban dan. Izgledalo je da će svakog časa kiša. Od 11 (10 s) s razvedrilo se je i sinulo je sunce, ipak često zaklanjano oblacima. Temperatura: u 7 s. +8; u 12 s. +12; u 19 s. +10.

Uskrs. Praznik proleća, praznik radosti. Tužan nam je ovakav praznik, jer smo okupirani, što nama, naučenim na slobodu teško pada. Nismo deprimirani. Smatramo sve ovo kao privremeno i ko nešto, iz čega treba da izvučemo potrebnu pouku za budućnost. Vaskrs očekujemo ove godine. U to su svi, bez razlike, ubeđeni. Nikad nam nije trebalo više pameti no danas. Sačekati to oslobođenje u miru, ne prolivajući krv za ideje fantasta, no sve snage staviti u službu prave demokratije, to je ono što nam je najpotrebnije. Nažalost, mnogi misle tuđom glavom i bojim se da ćemo još imati dosta nepotrebnih žrtava.”

  1. april 1943, Beograd, 739 dan okupacije – Hleba ima, mesa nema.

Pretežno oblačno i jak vetar.Temp.: +12; +17; +12.

Na pijacama stanje isto. Sem mladog luka i salate ničeg drugog. Govori se samo o tome čime će se dočekati praznik. Mnogi se nadaju da će dobiti nešto iz unutrašnjosti, naravno, ko nekoga tamo ima. Mi, ostali oslonićemo se na ono što dobijamo iz Dirisa. Mi očekujemo Vaskrs, ali onaj drugi, koji će nam doneti slobodu. Taj Vaskrs biće nam najmiliji. Jedan moj prijatelj platio je danas za kgr. suve slanine 1200 din. Pre dve godine ona se svuda i u izobilju mogla dobiti za 40 din. kgr. Eto, kolika je razlika između ondašnjeg i sadanjeg stanja. Duvan nije izdavan.

  1. april 1943, Beograd, 742 dan okupacije – Hleba ima, mesa nema. Temp.: +11; +15; +17.

Tvrde da brašno više nećemo dobijati, jer sve, što je bilo u magacinima Dirisovim, odneli su Nemci. Noćas je bilo kiše. Do 11 čas. oblačno a posle sunce. Omorina je. Pijace prazne. Duvan nije izdavan. Evo i trećeg Uskrsa koji dočekujemo u porobljenoj i opustošenoj otadžbini. Nadamo se da će neki budući biti veseo.

  1. april 1944, Beograd, 1090 dan okupacije. Temp.: +8; +15; +7.

Primismo za ovu nedelju pšenično brašno, po kilo i po na glavu. Mesa nema. Sunčan i malo vetrovit dan.

Ovdašnji Nemci dobili su po kgr. ribe, na svakog člana porodice, po 100 din. kgr. Mi, za naš Uskrs, nećemo, dobiti ništa. Al’ ako! Nek’ budemo što pre slobodni a ostalo će doći po sebi. Nemci su dobili i vino, po 1 litar na glavu, a po ceni 140 din. litar. Vino je, kako sam obavešten, prvoklasno. Niko ne zavidi Nemcima zbog tih benificija. Vremena će se promeniti, pa i uloge.

  1. april 1944, Beograd, 1099 dan okupacije – Ni hleba ni mesa.

Ne postaraše da nam dadu bar ono bedno sledovanje. Tako dočekasmo Uskrs, četvrti, i sigurno, poslednji pod okupacijom. Neka je srećan praznik svima dobrim Srbima! Nesrećan Uskrs nam je došao. Amerikanci su tukli Beograd od 13.15 do 13.20 čas. To je bilo dovoljno da se napravi pustoš. Ono što sam lično video, to je i suviše strašno, naročito kad dolazi od prijatelja. Zato se i govori danas: „Sačuvaj nas bože ludih prijatelja!“ Evo šta sam ja video danas po podne: Bajlonova pijaca uništena. Ul. Komnen barjaktara, leva strana, oštećena teško. Teško oštećene ulice: Novosadska, Rimska, Mletačka, Drinčićeva, deo Vašingtonove od pijace do Kneza Pavla, Ćirila i Metodija, Zahumska, Vojvode Brane, Mitropolita Mraovića. Bajlonova pivara srušena. Pred radnju Majnla, na uglu Dušanove i Skadarske, pala je velika bomba, uništila tu radnju i oštetila knjižaru Mladena Stepanovića. Pred „Žagubicu“ na uglu Kr.[aljice] Marije i Grobljanske, pala je velika bomba i napravila krater, nekoliko metara dubok i širok. Sve što sam video i suviše je daleko od toga da pretpostavlja neki vojni objekat. Žrtava ima mnogo, ali se broj njihov još ne zna. Osvetlenje i vodovod ne rade. Svi se pitamo: zašto su nas tukli i tako drastično „čestitali“ praznik. Ogorčenje je i suviše veliko. Svet u masama napušta Beograd. Baš, kao i 1941 g. samo, onda je bežanija bila kratkog veka. Kolika li će biti sadanja?

Iz knjige: Наташа Милићевић, Душан Никодијевић, Свакодневни живот под окупацијом: Искуство једног Београђанина, Београд: Институт за новију историју Србије.