Kada se već približavamo obeležavanju Dana žena, možda bi najbolje bilo pustiti u etar reč više o ženama različite starosne dobi, pripadnicama različitih religijskih zajednica, društvenih slojeva, kultura…svemu onome što oblikuje naš kulturni identitet.

A kako je to devojka postala žena, a da to nije njena polna pripadnost? Preovladava mišljenje da je ovaj momenat nastupio sklapanjem braka… Veridbu ili zaruke, primera radi, islamski pravnici definišu kao svojevrsnu vrstu „ugovora“ koji ima za cilj da omogući upoznavanje mladenaca i pripremi ih za brak. Islamsko pravo-šerijat ne obavezuje period zaruka, već ga samo preporučuje.

Aleksandra Vuletić navodi da sklapanje braka među hrišćanima nije predstavljalo aranžman samo onih koji su u brak stupali, već i njihovih porodica koje su pažljivo procenjivale prikladnost kako potencijalnog bračnog partnera tako i njegove familije. Taj proces bio je ritualizovan i imao je određene faze. U pojedinim elementima sklapanja braka između hrišćana možemo naći sličnosti sa onim koji su negovani među muslimanima. Prvi kontakti između dve srpske porodice uspostavljani su uglavnom preko provodadžije. Takav običaj upoznavanja mladenaca postojao je i među muslimanima.

Nakon upoznavanja, sledio je period zaruka, koji omogućava mladencima da se upoznaju i ženama daje priliku da učestvuju u odabiru budućeg supruga. Šerijatsko pravo nije definisalo zabrane prilikom sklapanja veridbe. Jedina zabrana sklapanja veridbe, koja se pominje i u Kur’anu jeste zabrana uzimanja tuđe zaručnice. Period nakon sklapanja veridbenog ugovora ne podrazumeva elemente pravnih posledica posebno u slučaju kada bi se ista raskinula. Obe strane, dakle i muškarac  i žena, imale su pravo da raskinu veridbu.

Među hrišćanskim stanovništvom centralni deo prosidbe bilo je darivanje koje nastupa onog trenutka kada mladenci odluče da stupe u brak. Primanje dara od devojke simbolično je označavalo da je prosidba prihvaćena. Prosidba je neminovno vodila ka venčanju i samo je u izuzetnim slučajevima prekidana. Njeno prekidanje predstavljalo je i vraćanje darova.

Pomenuti običaji imali su veću vrednost od samog venčanja. Nevesta je u svoj dom donosila spremu, koja je imala ne samo materijalnu nego i simboličnu vrednost. U muslimana se nakon sklapanja veridbe pristupa sklapanju bračnog ugovora, te definisanju obaveznog davanja mehra koji predstavlja svojevrstan dar. Sadržaj bračnog ugovora mogao je i može biti po volji mladenaca.