Zločin koji je šokirao beogradsku javnost

U septembru 1930. beogradsku javnost je potresao do tada gotovo nezapamćen zločin. Nakon devet dana potrage u jednoj jami u Topčiderskom parku pronađeno je beživotno telo Danice Milenković, sestre uglednog beogradskog advokata Brane Milenkovića. Nesrećna devojka otišla je u šetnju 3. septembra 1930. od kada joj se izgubio svaki trag. Porodica je pored prijave policiji pokrenula samostalnu potragu objavivši u dnevnom listu Politika oglas u kome je opisan Danicin izgled i poslednje mesto na kome je viđena. Klupko je polako počelo da se odmotava. Prvi se javio jedan nepoznati sugrađanin koji je od svoje supruge u pismu dobio opis događaja „čudnih pojedinosti“. Naime čekajući tramvaj gledala je kako je jedan žandarm progonio devojku koja se opirala. Devojka je uspela da se istrgne, zaustavi tramvaj i zakorači na prvu stepenicu kada je žandarm povukao natrag. Sledeći se javio dr Kosić, šef poljoprivrednog laboratorijuma u Topčideru. Ovaj Beograđanin je sa svojom suprugom susreo devojku koju je žandarm terao da pođe sa njim. Oni su protestovali, ali su se povukli nakon što im je ovlašćeno lice zatražilo legitimacije.

Sada je policija imala konkretne podatke na osnovnu kojih je mogla da intenzivira istragu. Postrojeni su svi žandarmi koji su radili u XIII kvartu u čijoj nadležnosti je bio i park u Topčideru. Na pitanje „člana kvarta g Srećkovića: „Da li je ko od vas video ovakvu damu?““, svi do jednog su odgovorili da nisu. Organizovano je i prepoznavanje. Dovedeni su svedoci i suočeni sa žandarmima, ali niko nije mogao da potvrdi da se među njima nalazi osumnjičeni. Na prvi pogled islednici su mislili da je istraga ponovo u „ćorsokaku“. Pokazaće se da je to pogrešna pretpostavka i da se osumnjičeni nakon suočenja uplašio, što ga je navelo da se poveri jednom od kolega: „Stanko ja sam ubio onu devojku!“ Stanko je bio zaprepašćen. Ustuknuo je ispred svog druga s gnušanjem i nije mogao da veruje. „Da ja sam ubio… ponovio je Đorđe, sav crven u licu.“ Kratko je trajala dilema kod ovog žandarma da li da postupi po dužnosti, ali i pre svega zdravom razumu ili da zaštiti prijatelja. Ujutru je prijavio nadređenima svog kolegu i prijatelja Đorđa Živaljevića, žadarma sa brojem značke 963.

Pritisnut od strane islednika ubica je opisao zločin: „Ja sam imao nameru da se provedem s ovom devojkom, a kako sam znao da bi posle toga bio strogo kažnjen, ako bi me ona odala, pomišljao sam i na ubistvo. Pošto sam je otrgao od tramvaja, u koji je htela da uđe, odvukao sam je za ruku prekoputa u šumarak. Devojka se sada još više otimala, ali više nije mogla da viče. Počela je da mi preti da će me tužiti za sve ono što radim. Sada sam bio sasvim rešen da je posle svega ubijem.“ Žandarm je prvo nameravao da baci beživotno telo u reku, ali je odustao kada je shvatio da u koritu nema dovoljno vode. Setio se jame javnog toaleta i tu ubacio telo. Obdukcija je utvrdila da je Danica preminula od srčanog udara „koji ju je zadesio u vreme kad je nad njom žandarm vršio nasilje“. „Po modricama koje su nađene po celom telu, po ogrebotinama na rukama, vratu, grudima, nogama“ utvrđeno je „da je nesrećna devojka bila u žestokoj i očajnoj borbi sa svojim napadačem“. Beogradska javnost nastavila je da prati ovaj slučaj sa velikom pažnjom. Nizali su se naslovi u kojima se tražila najteža kazna za ubicu. Na presudu se nije dugo čekalo. Ubica se tokom suđenja pravio nevin i poricao da je devojku nasilno obljubio. Porotni sud ga je proglasio krivim čime su se stekli uslovi da državni sud kvalifikuje zločin i donese presudu. Na dan 16. novembra 1930. Prvostepeni sud grada Beograda nije mu priznao ni jednu olakšavajuću okolnost i osudio ga je na smrt. „Juče u zoru platio je svoj greh na vešalima bivši žandarm Đorđe Živaljević, ubica Dane Milenković“ dnevni list Vreme izvestio je javnost 17. maja 1931.

Piše: Rade Ristanović