OPIJUM I BEOGRAĐANI: KRIJUMČARI OPIJUMA NA UDARU POLICIJE II DEO

U tako složenim okolnostima doneta je 1930. Uredba o ustrojstvu i delokrugu Uprave grada Beograda kojom su joj na raspolaganje stavljeni policija, žandarmerijski puk i eskadron konjičke žandarmerije. Gradsko područje bilo je podeljeno na 14 policijskih kvartova čije su starešine dnevno izveštavale upravnika grada o situaciji. Do izmena u organizaciji Uprave grada Beograda došlo je 1934. kada su policiji pripale dodatne obaveze iz Zakona o radnjama. Od proglašenja Šestojanuarske diktature dominantni deo gradske uprave bilo je Odeljenje opšte policije sa svojim antikomunističkim odsekom koje se bavilo suzbijanjem ”antidržavnih elemenata“. Uz to, gradska policija se bavila i kontrolom stranih državljana kojih je 1931. u Beogradu bilo 27.000, od čega 18.000 (67%) ruskih emigranata.

Suočena s prilivom stranaca i izazovima novog vremena, uprava beogradske policije počela je 1930. da šalje svoje funkcionere na usavršavanje u Pariz, Beč, London i Berlin. Među prvima su poslati Dušan Filipović i Milan Aćimović, koji će se posle 1934. i sami naći na čelu gradske uprave. Kao šef Odeljenja opšte policije Aćimović je vodio glavnu reč u progonu komunista i studenata, a od 1935. beogradsku policiju potpuno je otvorio nemačkim obaveštajnim službama. Početkom 1937. pri Ministarstvu unutrašnjih poslova osnovan je Odsek međunarodne policije čiji je zadatak bio saradnja s nacionalnim policijskim centrima i odeljenjima međunarodnih policijskih organa.
Beogradska policija je u kontinuitetu primala i objavljivala Interpolove poternice koje su se odnosile na svetske kriminalce i njihov potencijalni boravak u Jugoslaviji. U rubrici ”Skreće se pažnja“ Policijski glasnik 16. decembra 1931. donosi obaveštenje o američkom državljaninu Luiđiju Alabizu, poreklom iz Teranove, koji je stigao u Beč, a bio je osumnjičen za krijumčarenje opojnih droga i belog roblja. Alabizo je bečkoj policiji rekao kako je 1919. iz Italije preneo u Ameriku dve tone sira a ne droge, za šta je tada bio optužen. Iz Švajcarske je krijumčario drvenu rezbariju, a 1925. u Đenovi je osuđen za šverc opojnih droga. Postojala je osnovana sumnja da je boravio i u Beogradu.

Veoma brzo policija je uspela da stavi u svoju službu nekoliko aktivnih krijumčara droge. Tako je agentu beogradske policije Maksimu Beliću, specijalisti za borbu protiv krijumčara opijata, u akcijama asistirao ”poznati švercer opijuma“ i ruski emigrant Mihail Stamburovski, inače inženjer rudarstva. Pre nego što je postao policijski doušnik, Stamburovski je bio ”beogradska veza“ inženjera hemije Josifa Raskina, jednog od vođe pariske krijumčarske organizacije, zahvaljujući kome se i Beograd prvi put našao u kontekstu transnacionalnog kriminala.
U junu 1931. nemački parobrod Milwaukee pristao je u njujoršku luku sa 17 sanduka opijata u vlasništvu beogradske kompanije Kandra & Komp. koje su američki carinski organi zaplenili i izvestili o tome FBN. Brzom istragom američkih agenata i hamburške policije utvrđeno je da je u pitanju bilo fiktivno preduzeće Josifa Raskina registrovano na adresi Narodne banke Jugoslavije. Taj ruski emigrant (ili ”poljski Jevrejin“ kako je pisao madridski dnevnik Luz) živeo je na relaciji između Istanbula, Beča, Berlina i Pariza, a Interpol je o tome izveštavao i beogradsku policiju. Policijski glasnik doneo je 11. juna 1933. članak o ”francuskom“ trgovcu drogom Žaku (?) Raskinu i njegovim bliskim vezama s bugarskom fabrikom opijata Metodija Lazova. Pritom je spomenut i njegov poslovni partner, peruanski diplomata Karlos Fernandez Bakula, koji je krajem 1931. saslušan pred državnim tužilaštvom u Njujorku zbog šverca droge i veza s Raskinom. Interpol je beogradskoj policiji skrenuo pažnju na tu dvojicu krijumčara za koje se pretpostavljalo da su se na svojoj trasi od Sofije prema Hamburgu zadržavali u Beogradu. Inače, Raskin je prethodno živeo u Berlinu i Beču odakle je proteran 1933. kada je i zabeležena njegova poseta Beogradu.

Savetodavna opijumska komisija Društva naroda bila je upoznata s uvozom velikih količina opojnih droga iz Raskinove istanbulske fabrike u Jugoslaviju. Nakon upada u stan Stamburovskog beogradska policija je razotkrila čitavu Raskinovu organizaciju u Beogradu kao i mehanizme nabavljanja falsifikovanih uvoznih dozvola¬ uhapsila je Stamburovskog koji je tada priznao da je bio posrednik između Raskina, čehoslovačkih švercera i berlinskog trgovca Mihaela Šnejersona, glavnog krijumčara opojnih droga na Daleki istok. Maja1934. čehoslovačko poslanstvo izvestilo je MIP da je praškom preduzeću Noris veću količinu alkaloida ponudio inženjer Volohov, koju je dobio od svog prijatelja Nikole Stamurovskog iz Stiške ulice u Beogradu te da droga potiče iz fabrike Beringer. Odeljenje za javnu bezbednost javilo je Konzularno-privrednom odeljenju MIP-a da je beogradska krivična policija još 1932. dobila od ministra trgovine izveštaj o tome kako se iz Beograda opijum krijumčari za Nemačku ”preko nekog carinskog posredništva“. U potrazi za krijumčarima morfijuma beogradski policajci došli su do ruskog emigranta Mihajla Stamburovskog, koji je ne samo krijumčario morfijum u Nemačku već je i nabavljao dozvole za njegov uvoz preko drugog Rusa, Pavla Avčenjikova, službenika Ministarstva za socijalnu politiku i narodno zdravlje. Avčenjikov je za nagradu od 12.000 dinara nabavljao blanko dozvole za uvoz morfijuma, davao ih na potpis nadređenom činovniku, a potom bi sam dopisivao ”odobrenu“ količinu. Sve dozvole glasile su na još jednog Rusa – Pavla Raskina, inženjera hemije s prebivalištem u Carigradu. Avčenjikov je nakon saslušanja otpušten iz službe, a Stamburovski je otkrio da je čitava distribucija droge za Evropu išla preko trojice ruskih Jevreja – Josifa Raskina, Leon(ov)a Goldštajna i Mihaela Šnajersona. Prva dvojica vodila su fabrike droge Muluz u Parizu, a treći je živeo u Berlinu kao formalni zastupnik kompanije Korča. Stamburovski je na saslušanju dalje priznao da poznaje dr. Leonida Volohova iz Praga i da su u početku trgovali mašću sve dok mu nije izvesni ”Grimaldi“ preko Josifa Raskina ponudio 60 kg morfijuma koje je ovaj navodno odbio i spojio ga s Volohovim. Stamburovski je potvrdio i da mu je ”Poljoprivredno društvo iz Beograda“ (PRIZAD?) ponudilo da izveze 25 tona sirovog opijuma (!) zbog čega je pregovarao sa spomenutim Šnajersonom. Zahvaljujući aktivnostima međunarodnih krijumčarskih organizacija iz Beča, Pariza, Marseja i Njujorka talas ilegalne trgovine opijatima preplavio je Jugoslaviju. Širom zemlje otkrivena su primitivna postrojenja za preradu opijuma, a najviše u Beogradu, koji je postao centar nelegalne prerade i krijumčarenja u inostranstvo. Nabavkom sirovog makedonskog opijuma bavili su se mahom jugoslovenski državljani, a otkup prerađenog opijuma u Beogradu i prenos preko granice bili su u rukama stranaca. Situaciju je komplikovala skopska fabrika alkaloida koja je legalno proizvodila heroin, ali je prikrivene viškove plasirala na ilegalno tržište. Tako je jula 1938. u svom stanu u Beogradu uhapšen i vlasnik skopske fabrike Sofronije Ognjanović sa 10 kg heroina namenjenog francuskom kupcu. Istragu je lično vodio šef Beogradske policije Radomir Petrović, koji je zatim otputovao u Pariz i s čitavim slučajem upoznao američke agente Bramera i Vejta. Naime, akciju hapšenja osmislio je policijski doušnik Stamburovski, a Ognjanović je sve vreme pretio policiji svojim ”prijateljskim vezama“ s ministrima, uključujući i predsednika vlade Milana Stojadinovića. Iz knjige: Vladana Jovanovića, OPIJUM NA BALKANU: PROIZVODNJA I PROMET OPOJNIH DROGA 1918.-1941., Zagreb: AGM 2020