Prosjačenje u Beogradu
Prosjačenje je fenomen koje prati razvoj društva od njegovih samih početaka. Opšte siromaštvo i ekonomsko raslojavanje u Kneževini/Kraljevini Srbiji uticalo je da se veliki broj njenih najsiromašnijih građana opredeli za ovo zanimanje. Ovo je bilo najizrazitije u urbanim sredinama. Kako tadašnje novine izveštavaju prosjaci u Beogradu su mogli da se susretnu „na svakom koraku po ulicama i uglovima, po javnim mestima i grobljima, itd.“ Za razliku od njihovih kolega u unutrašnjosti beogradski prosjaci „prosili su samo u gotovom“, a bili su grupisani u tri kategorije: „prosjaci sa kojim čulnim ili telesnim nedostatkom“; „prosjaci simulanti“; „oni koji prosjače zbog bede, gladi sirotinje“ i prosjaci torbari „koji prodaju cveće, palidrvca i papir po uglovima“.
U zavisnosti od ambijenta gde praktikuju svoj zanat prosjaci su primenjivali različitu taktiku. Najobazriviji su bili po javnim mestima, šetalištima i kafanama jer su se plašili organa vlasti, ali i srdžbe gostiju i šetača koji većinom nisu voleli da im neko remeti uživanje. Najnasrtljiviji su bili po sporednim ulicama i na kućnim pragovima. Ovo je bio izrazito plodonosan teren na kome su pogotovo u „mrtvoj sezoni“ (periodu bez zadušnica, daća i vašara) ubirali najbolje plodove. Kako se zaključuje u jednom novinskom članku: „prosjačenje po grobljima i vašarima, to je nešto najrentabilnije u ovoj vrsti zanata bez alata, u ovoj vrsti rada bez napora“. Tu je rezon bio jasan „žalost čoveka čini milosrdnijim no što je, tuga čini filantropom onoga koga je obrvala“. Sa druge strane na vašarima je uvek čoveku srce razigrano i veselo što ga vabi da pokuša i drugog unesrećenog da usreći, te je ova vrsta opštenarodne zabave bila svojevrsna prosjačka berba.
Slučajevi onih koji su pali u ruke policije ostali su kao svedočanstvo u kojoj meri je prosjačenje bilo lukrativno zanimanje. Tokom jednih od Zadušnica 1914. za tri dana jedan beogradski prosjak simulant je uspeo ispred Novog groblja da „ubere“ 170.35 dinara. Policiji je bio dobro poznat slučaj „baba Lenke“ koja je „prosjačeći zaradili toliko da je u jednoj Novoselskoj ulici kupila kuću“ i obezbedila kroz kiriju još jedan izvor prihoda. Nakon smrti jednog od prosjaka u beogradskoj bolnici pored ostalih stvari pronađena je štedna knjižica na kojoj je položeno oko 1.500 dinara.
Piše: Rade Ristanović