Ni tokom perioda između dva svetska rata Beograd nije raspolagao sa adekvatnim brojem vozila u gradskom saobraćaju. Ovakvo stanje znatno je pogoršano tokom okupacije s obzirom da je u Aprilskom bombardovanju 1941. desetkovan vozni park. Pronaći mesto u tramvaju bio je težak zadatak za svakog putnika i zahtevao je određenu dozu snalažljivosti. Kako bi svi imali jednake šanse da sednu, propisano je da na početnim stanicama putnici „strpljivo zauzmu red i čekaju da uđu u tramvaj“. Kako bi zaobišli ovo pravilo, pojedini građani su ulazili na poslednjim stanicama u tramvaj i vozili se do početne stanice odakle su sedeći nastavljali svoje putovanje. Ovi „ljudi koji nisu navikli ni na kakav red“ nisu dugo uživali u plodovima svoje dovitljivosti, jer je Direkcija tramvaja i osvetljenja naredila da svi na poslednjoj stanici izađu iz vozila, a ovu svoju naredbu uspela je da sprovede uz pomoć „beogradskih saobraćajaca i kontrolora“.