Svakodnevni život beogradske domaćice tokom Drugog svetskog rata

Jedan običan dan beogradske domaćice u okupiranoj Srbiji bio je ispunjen brojnim obavezama. Ona je ustajala rano, ložila vatru, izbegavala svakodnevno kupanje i pranje, spremala doručak u kojem je čaj zamenjivao mleko, pekmez puter, a hleb pecivo. Jela je pripremala na rešou ili uz pomoć malo drva. Žene koje su ranije imale pomoć u obavljanju kućnih poslova bile su prinuđene da ih u potpunosti obavljaju same pošto su kućne pomoćnice napustile beogradske domove i vratile se u svoje zavičaje van granica okupirane Srbije ili našle bolje plaćeni posao kod okupacionih vlasti. Često nevidljiv kućni rad, potcenjen i rutinski, a uz to i društveno nepriznat, dobio je na značaju. Nedostatak kućne posluge prikazivan je u štampi kao pozitivna pojava jer je naterao beogradske gospođe da postanu uzorne domaćice. Promeni je morao da podlegne i predratni utisak da su beogradske domaćice čistile pedantno kao Nemice, a kuvale komplikovano kao Francuskinje. „Veština biti domaćica“ značila je pod okupacijom umetnost pripremanja uglavnom posnih i oskudnih jela, koja je putem posebnih recepata trebalo učiniti ukusnijim. Propagirana je „ratna kuvarska veština“ koja je podrazumevala pripremanje jela od krompira, raznih jela bez mesa i pripremu zimnice, o čemu su izdavani posebni kuvari. Hvaljena je dovitljivost srpske domaćice koja uspeva da sa malim izborom namirnica i malom količinom ogreva ipak spremi obilno i ukusno jelo. Isticano je da je „srpsku kujnu zamenila ratna kujna“.

Kvalitet ishrane doživeo je veliki pad, što je čak ugrožavalo zdravlje i živote građana. Pojedini preprodavci su obmanjivali žene i pod okriljem mraka umesto ovčijeg prodavali meso ubijenih pasa. U psihološki najtežim situacijama bile su žene sa malom decom, nesvesnom nestašica, koja su tražila da jedu, a majke im to nisu mogle priuštiti. Žene iz imućnijih slojeva izdržavale su se prodajom kućnog nameštaja, nakita i drugih dragocenosti.

Osnovne karakteristike života u gradu pod okupacijom bile su sveopšta potraga za namirnicama i postojanje crne berze. Ženi su svakodnevni život i vođenje domaćinstva bili otežani sveopštom nemaštinom, a ona opterećena dodatnom ulogom ekonoma. Svakodnevica beogradskih gospođa koje su pre rata prema rečima Jelisavete Božić „skromno sedele kod svojih kuća, osim kada bi, subotom ili nedeljom, sa muževima išle u pozorište ili bioskop, ili kad bi odlazile u uzajamne posete“ iz korena se izmenila pošto su morale veliki deo dana da provedu van kuće, u potrazi za namirnicama. Za mnoge žene ušuškane u miran porodičan život, surova okupacijska stvarnost iz korena je promenila način života i prinudila ih da napuste dotadašnji omeđeni životni krug i način ponašanja. One su morale da zanemare dotadašnji status i upuste se u beskrajna snalaženja oko ishrane.

Borislav Mihajlović Mihiz opisao je život svoje majke tokom okupacije: „Ćutke i bez roptanja preuzela je na sebe sav teret nemogućeg okupacijskog snabdevanja da održi i ishrani svoje. Bila je i ona redov iz hrabrog odreda ovoga rata, iz kolone majki zabrađenih maramama što stežući uz sebe zavežljaj tekstila, ostatak nakita i gradskih drangulija, igala, konopaca, dugmadi, u hladnim okupacijskim danima odlaze u ranu zoru sa beogradske železničke stanice da od seljaka iskamče koji kilogram kukuruznog brašna i dragoceni kaiš slanine. A ovi ih dočekivali otvrdli od rata i rekvizicije i ucenjivali ih iznenada nekako cinično grabljivi, kao da se svete i ratu, i gradskoj gospodskoj golokotri što upropasti zemlju, i sebi samima. Onda je još trebalo proneti taj mali, taj ogromni plen, kroz stanične straže i stražare, otkinuti kao da od srca otkidaš komad i za njih da ne uzmu baš sve, stići pred noć kući i zakuvati kačamak uz večito:
– „Jedite vi samo deco, ja sam sita, jela sam tamo u selu.“

Piše: dr Ljubinka Škodrić, viša naučna saradnica Instituta za savremnu istoriju

Izvor: Ljubinka Škodrić, Žena u okupiranoj Srbiji 1941-1944., Beograd, Institut za savremenu istoriju, Arhipelag, 2020