vreme kada je crna smrt harala beogradom

Vreme kada je crna smrt harala Beogradom

Epidemija kovid virusa izgleda gotovo “bezazleno” kada je uporedimo sa drugim pošastima koje su kroz istoriju harale kuglom zemaljskom. Jedna od njih je nesumnjivo „crna smrt“. Kuga gotovo da nikada nije napuštala teritoriju Osmanske države što nije predstavljalo samo opasnost za „sultanove podanike“ već i za stanovnike država koje su se graničile sa ovim carstvom. Pred ovakvom opasnosti našli su se stanovnici Zemuna u martu 1814. godine. „Kužna zaraza besnela“ je u Beogradu i kako izveštava austrijska Generalna Komanda bila je „još jednako u porastu i sada je već, pored Turaka, više napala i ostale nacije, tako da dnevno umire 20 do 25 ljudi s gukama i pečatima“. Po izbijanju veliki broj stanovnika je pobegao i spas pokušao da pronađe u okolnim šumama.

Ovakvo stanje primoralo je Magistrat u Zemunu da donese niz mera kako bi sprečilo širenje na teritoriju ovog grada. Stanovništvo je upozoreno da ne kupuje robu od stranaca koja nije prošla kroz kontumac. Niko nije smeo da se približi više od 50 koraka obali Save do ušća u Dunav ili da na ovom mestu poji stoku, a svi koji bi prekršili ovu naredbu mogli su da očekuju da će provesti izvesno vreme u karantinu. „Šetnja“ po Ratnom ostrvu bila je dozvoljena samo stanovnicima koji su imali dozvolu za sečenje trske ili obradu zemljišta. Potpuno je bio zabranjen „prelaz sa srbijanske na zemunsku stranu radi zagovora ili predaje robe“, a sve životne namirnice i žitarice namenjene beogradskom tržištu morale su da se šalju u vrećama. Celokupna državna i vojna vlast mobilisana je u toj meri da je Zemun ličio na vrlo važnu poziciju fronta na kojoj jedna strana priprema napada, a druga vrši plansko utvrđivanje i priprema se za odbranu. Karantin je bio produžen sa 20 na 40 dana.

No, austrijske vlasti bile su svesne da su celokupne pripreme i mere samo mrtvo slovo na papiru ukoliko ih lokalno stanovništvo ne primenjuje, o čemu svedoče sledeći redovi: „Pošto je najsigurnija i najbolja brana od uvlačenja kuge u ćesarske zemlje da se običan svet iskrenim tonom i očiglednim dokazima obavesti, uredi urazumi o strašnim posledicama ove zaraze, da naizgled neznatno, zatim nepromišljeno i često gaženje postojećih propisa, iz čistog koristoljublja, može za sobom povući kobne posledice…Da bi se, pak, to što više postiglo, treba i opštinski većnici i sveštenici obeju vera da narodu o tome govore, da ga podsećaju na haranje kuge pre osamnaest godina u Sremu, kada je kao oluja zahvatala dom za domom, munjevito sejala smrt i najveći deo obolelih odvela u grob“. Mnogi nisu uzimali za ozbiljno situaciju, a posebno srpski emigranti. O ovome svedoči slučaj Jovana Đurkovići koji je uhvaćen na zabranjenom delu teritorije i odmah sproveden u Magistrat, gde mu je presuđeno da provede „četiri dana zatvora u okovima“. Zbog ovakve situacije uveden je preki sud koji je trebalo da presuđuje u slučajevima ovakvih prekršaja. “Ratno stanje” trajalo je sve do decembra 1814. kada se u Beogradu epidemija kuge polako ugasila. Piše: Rade Ristanović